Za vreme praznika Beograd uvek liči na predratni. Malo ljudi, malo kola. Čak bi se moglo reći da su u njemu ostali samo oni koji su se zakleli od pre rata.

Danas ćemo podeliti još jedan megdan sa Nemcima. Na zelenom poprištu Marakane naći će se 11 njihovih i 11 naših. Što ne odgovara nama, koji smo navikli da pobeđujemo samo u neravnopravnim borbama.

Nema čak ni one jedne laste koja ne čini proleće. Da bar hoće ona da doleti, pa da čekamo ostale. Magacioner Beograd-puta umače mladi luk u gomile preostale soli, kao da snega više neće biti.

Apoteke su nam pune kao samoposluge. Treba se nadati da će uskoro početi i da rade po istom principu: uzmete na ulazu korpu, obilazite rafove i sami birate i bolest i lek. Čoveka uvek ima šta da boli, samo ne može da se seti.

Ne da se stari Beograd. Dva ilegalca sa periferije probila su se u strogi centar i na krovu stare i otmene zgrade podigla golubarnik. Iz njega svakog jutra ispaljuju rafale golubova u nebo iznad Terazija.

Na krovove Beograda sletela su nova jata televizijskih antena. One kljucaju nevidljive televizijske talase i nose crno-bela i šarena jaja.

Dan se budi, ali se leto lagano gasi. Pre nego što ponovo legnemo, moraćemo ustati. Takav je red. Sunce i hoće i neće, ali mi moramo.

Jedan drug hteo je da kaže nešto važno, ali se uplašio da se nama ne učini još važnije nego što je i sam mislio.

Jedna ptica je sama na Dorćolu. Ako postoji još jedna negde u Beogradu, trebalo bi im pomoći da se sretnu.

Sinoć su u Klubu glumci isprebijali pisce. Lako je glumcima da biju slabe pisce, zašto ne tuku Crnjanskog?